Simfonija Duboke Duboke Depresije

I vetar te je ponovo uneo u  moju sobu! Dođeš po svojoj navici i zaključaš se bezdušno u moju glavu! Haos ... Zagrliš i šapućeš dubokim glasom a ja stežem oči da ti ne čujem dodire. Hladne! Misli, radnje... Sve je apsurdno! I sakrivam se od sviju, od mene ostaje fantom koji čeka dan koji ovih dana nikako da svane! I opet Ja u svom Malom svetu tame, družim se sa svojim odrazom u mutnom staklu. Šta to truje moju dušu? A, možda sam je još davno prodala, tebi Crni Demonu melanholije! Grizeš mi utrobu kao najgora zver, ni ne primećuješ moje vapaje! Pusti me, želim da pobegnem iz tvojih kandži.  A znam da iako odeš, nisam spokojna, uvek se vratiš!