Grad se usijao kao zvezda padalica. Euforija! Dobro raspoloženje... A ja se ponovo rađam u noći dobre muzike dok mi bubanj udara u grudima svom jačinom. Predosećam... Zamišljenost će proći, zajedno sa onim čije se ime ne izgovara. I ti si tu! Došao si sa kišom tek tako! I pružio mi ’sklonište’ u svom ludilu! I bio si moja topla letnja kiša poljubaca. I bilo je lepo... Mi crtamo zaborav svojim dodirima. I ceo svet se vrti i ja sa njim gubim pojma o vremenu, gubim ravnotežu, sve! Trezni nikada nećemo preživeti u ovom svetu koji nije vredan naših života! Glas je divan... Al’ udaljen! Kao da samo prati svaki moj pokret. Prepoznajem se: ’ Iz slomljenog srca još odzvanja glas ja ga čujem ponekad u svakom od nas’ ... Svako od nas ovde okupljenih je na neki svoj način slomljen. A Ti si mi zabranjeno voće! Ti sa kojim samo mogu da se milujem rečima. Nedostižni! Suvišni... Baš kao što je i Moj život u nekim momentima suvišan za okolinu!
Нема коментара:
Постави коментар