Opet iznova i iznova, nailazi oblak! I kiša tuge me bezdušno kupa usamljenošću. Čekam bolje dane! Da se sretnemo... Noći, zore i opora vina! Hladno je bez zagrljaja i Tebe pored mene! Opet sam postala zavisna, dozvolila sebi da se navučem na Bliskost. Viknula bih, ’Voli me’ , al’ bih time samo pregazila svoj ponos. A gde je Ljubav? Možda je nikad nije ni bilo... Pre bih rekla, ’ Potreba da se ubije samoća! ’ Crvena boja ljubavi u mom srcu je Umrla, kažem! Varam se, a previše se dugo poznajemo, Moja duša i ja! Voleće... znam da hoće! To je moje Prokletstvo! A gde Ljubav vodi? U brige, čežnje, usamljenost, zamišljenost, otuđenost... I ove noći, dok tiha klavirska deonica odzvanja mojom sobom, ( The Fear Of Being Alone), stavljam svoje Srce u kavez da se bori s Ljubavlju!
Нема коментара:
Постави коментар