Tišina

Izgovoriću tvoje ime pred svitanje, 

još samo jednom, a zatim zanemiti Zauvek! 

Sve svoje želje, neizrečene, zapečatiću ćutanjem.

Ja umem živeti u Tišini, opkoljena osmesima nekih sretnih ljudi...

Ja umem hodati svetom, 

zaštićena neprobojnim oklopom naizgledne bezosećajnosti.

Iz čaure sačinjene od mojih iluzija izleteće Leptir slomljenih krila,

koji će ćutnjom ispraćati zalutale udvarače željne tek pokojeg ishitrenog zagrljaja.

Toliko je u meni prkosa skrivenog, ključa ispod kože kao Opijum...

i tako, ponekad satima mogu stajati na kiši mrtvog lica

bez da iko pomisli da gorko plačem.

I ćutaću danima, godinama okamenjena strahom 

da glasom svojim ne uznemirim vetrove,

da mi se glas slučajno ne omakne u snu...

Ćutaću sve dok, obeshrabren ne navikneš na tišinu mog glasa,

dok moje lude usne ne zaborave tvoje Ime...