Kiša

Još jeda siva nedelja! Mrzim nedelje. Otuđim se, zatvorim u svoje maštarije. Оtvorim sve moguće kutije sa uspomenama. I potajno patim, uživam u tome na neki bolestan način. Rasplete se cela mreža sitnih, samo meni bitnih događaja, a sve ih veže – Kiša! Koliko sam puta sebe zatekla da stojim na Kiši, kako moje suze padaju sa njom, a Bol se nikada nije brisao njima... Bio je samo jači. Kiša i Uspomene... Uspomene koje Kišom isplove na videlo Sveta...  Sve moje uspomene na slomljene iluzije u koje sam Verovala, liče na kasna jesenja jutra posle Kišne noći. Maglovite i dosadne sa izvesnom dozom depresivne lepote.                                                                Lepota! Momenti sleđeni u vremenu! Momenti koji se kao slike rasute iz starog albuma reflektuju u ogledalu moga oka... Sećam vas se, stare Ljubavi moje... Vi ste nešto posebno! I, kiša je opet tu! Noć, i Mi srećni trčimo, držiš me za ruku snažno. Topli pljusak kiše i radosti pravi dugu osećanja. I najlepši poljubac oslikan na mojim usnama. U toj toploj jesenjoj noći, ispod ulične svetiljke. Ne izbrisivo... I od tada, kad god te poželim jako, poljubim kišu, pod istim smo nebom, osetićeš ...