Budi moj San

Položi me među sitno poljsko cveće, da mi vetar na licu nacrta ravnice, neka mi oči poprime  boju dalekih srebrnih leptira. I uzmi me kao kapljicu bistre rose pa me stavi u dlanove da ugreješ drhtaje moje duše… Onda zaplovi sa mnom na talasima šumskih priča i sakrijmo se u pesme cvrčaka, sami kao hladne stene na obali. Usnimo uz treptavi sjaj krila svitaca… Koliko još da čekamo za savršeni tren spoznaje, tren realnosti ? Probudi me, dodirom… Nema smisla ovoliko žudeti!  Kako ume biti tanka granica između sna i jave, lažljivica jedna. Skoro da sam osetila sam ukus tvojih usana. A već u sledećem momentu okreće se nova stranica neispisane knjige. I dok mi tvoji snažni prsti raspliću kosu, gube se tragovi strahovanja (mogla bih ti se samo prepustiti!), otapaju se zaleđene reke koje me poznatim mostovima prenose u tvoju Tajnu u kojoj lutam bez ključa za povratak kući … Uronjena u oblake svoje postelje, nestajem u snu većem od svih snova ikad odsanjanih…