Nedostaješ mi, Ti i sve...
Sve slatke sitnice kojima mi pomažeš da mi vreme brže prođe! Jer, sebi sam jasno dala do znanja! Ti si sad ovog trena Tu, a sutra već ko zna gde! Život je samo Trenutak u beskraju, ništavilo... I treba mu maksimalno iskoristiti svaki sekund! I koristim ga, ubijam samoću tvojim usnama. I volim svaki delić od koga si sazdan! Neobičan! Svoj... Al’ neću te voleti! Nikad... Jer znam da niko nije vredan više mojih suza. Sad razumeš zašto ti govorim ’Mrzim te! ’. To je najviše što mogu da dam! Ljubav više nestanuje u mojim grudima... I moji pogledi su tupi! Odlutaju... Tu smo, Ti i Ja, al’ nema Nas! Dok se vrtimo biće nam lepo, kad padnemo, otićićemo svako svojom stazom. Pamtiću te uvek! To zapamti. Pamtiću Tebe i i ’Naše trenutke’ ... Kada me čekaš, na stanici, da ti doputujem. Nestrpljivo i razdragano. I svaki zagrljaj, snažan, mirisan... Da mi se njime odužiš za svo vreme koje si proveo bez mene. Kada te, uhvatim za mali prst dok šetamo Sami u svom svetu. I smejemo se, svako za sebe... Bezveze! I svako tvoje ’Ne znam’ mi zvuči slatko! Možda me nisi ni razumeo šta sam ti rekla. Noći bez sna, ti i ja. U toploj, malenoj sobi! S prozorom u neki drugi svet, bez bola. Talasi poljubaca, kojima se zapljuskujemo kao da nam je poslednji dan na ovome svetu! Umor i otvaranje očiju uz prve jutarnje zrake. Tada je sve najiskrenije! Osmesi, grimase, stih koji mi šapućeš na uho... ’Morala bih da krenem!’, i hodamo a ne hoda nam se, ostala bih uz tebe još samo malo...
Нема коментара:
Постави коментар