Bilo je to davno, pre stvaranja sveta i vremena! Živeli smo, u žaru ljubavi! Nas dvoje, Moj Baron i ja! U savršenoj misli da će sve trajati večno! Rekao si: ( I stavi ruku na srce, duboko udahni i jako dobro gledaj zatvorenih očiju duboko u svoje srce videćes mene kako sedim pripijen uz srce sa glavom spuštenom na njega, kako lagano dremam i pazim te od svega. Nisu ove reči ništa strašno, samo reči koje dolaze iz srca zaljubljenog bića tame, onog koji je našao svoju princezu i želi kraj nje Zauvek da ostane...) Kako sam bila slepa, naivna... Ko je mogao pretpostaviti da će tek tako otići! Bez pozdrava... Ostala sam sam, u Našem podzemnom dvoru od pepela... Zaključana u tamnicu svojih noćnih mora! U postelji, ( koja je još imala njegov miris) proplakala sam noći i noći... Srce je prepuklo! (Slomljeno, mračno, iskvareno i gorko kao pelin...)Nikog nije bilo da me pridrži, zato sam Pala! Zaklela se na mržnju, pokorila se Tami... Proklela sve lepote života! Sveta Blasfemijo...
Ljubav je poslednja himna mojoj duši, Rekvijem! Sahranila sam je, spustila u okeane mojih isplakanih suza, za tobom! Neka je pojede so, neka trune... Iovako je (posle tebe!) malo od duše ostalo... I šta je od mene ostalo? To se pitam... Olupina, školjka bez bisera, jedno ništavilo! Nisam imala odraz u ogledalima Naše palate. Postala sam senka! Bez stalnog oblika... Lutala sam dvoranama Našeg dvorca. Sve je (još dugo dugo!) podsećalo na tebe, na nas!
Hrabrost! Jaka sam Ja.Izlazak u dan... Beskonačno stepenište, ka gore... Osveta? Ili potreba za ’nečim’? Neodoljiva želja da dobijem telo, kandže (kojima ću zagrebati naličje zemlje!), otrovni jezik ( kojim ću trovati čiste duše)...
Нема коментара:
Постави коментар