Erzsébet Báthory

Grofice dražesna, pogledaj se u ogledalo! Ti nisi monstrum, nisi ono što je istorija napravila od tvog imena! Ti si samo još jedno slomljeno srce, još jedna žrtva ljubavi! Pogledaj dublje u ogledalo... Gorda, dubokih smaragdnih očiju, uzdignute glave, vučica u liku dame, hladnog lica i vrelog srca. Uživaš u svojoj lepoti i gracioznosti okovanoj u raskošnu zlatnu haljinu. Vreme prolazi, a ti veneš. Gubiš rumenilo mladosti, melanholija oslikava tvoju dušu, polako ali sigurno. Sve je u tvojim rukama moć, vlast, bogatstvo, ali! Vreme ne može da se kupi. Teče, a ti stariš. A gde je tu On? Da li iko može da voli posivelu staricu? Delirijum! ’’Sve ću uraditi, samo da Zauvek ostane moj! ’’ I ove noći, noći punog meseca, krv ima ukus najslađeg vina. Kako je lepo okupati se u toploj nevinosti koja žubori šumom tek započetog života. Belina kože isijava iz moje sobe, preliva se kao blesak slonovače na šarenilu vitraža. Zadovoljni osmeh na licu, pobeđujem vreme! Zauvek Mlada? ... ali me je kamena klopka zatvorila u mrak! I tako čamim, izdata od strane svog voljenog. U tornju koji nosi zadah Starosti. Mahovina i zaborav me prekrivaju i trunem. ’’ Ne, to neću dozvoliti! ’’ Ne, nema greha za mene, i Smrt me nimalo ne plaši. Već osećam ukus. Zarivam svoje zube dublje u svoje vene, Bol postaje prijatan. Pobedila sam!  

"Bože, zašto si me napustio? U ratu na stotine ginu i umiru u  najgorim mukama. Tela su im ostavljena lešinarima, dok mi slavimo ratnike! Dajemo im odlikovanja i počasti... a sve što ja dobijam su muke. N e mogu biti ponižena na ovakav način. Podari mi bolest od koje ću brzo umreti. Ne mogu da se ubijem. Moram otići u Raj. Amin!Bog verovatno iskušava moju veru. Možda me kažnjava što sam više volela svog čoveka nego Njega. Muškarce je Bog stvorio po svom liku, što im je omogućilo dominaciju nad svime. Nad pticama, lavovima, drvećem i ženama. Volela bih da sam rođena kao muškarac. Mogla bih da ubijem na hiljade u bici, da otimam zemlju...spaljujem veštice! Slavili bi me kao heroja. To je to. Ne ostaje ništa osim mita. Grci su zahvaljivali Bogovima na svemu, zato što nisu mogli da shvate odakle su more, ljubav, smrt. Stvorio si mir i hranio naše strahove i neznanje. Zato što imamo toliko pitanja, a tako malo odgovora. Koristila sam te u svojim molitvama da bih oprostila sebi svoje užasne grehe. Da te propisno sahrane ili da te bace vukovima. Ista je stvar. Sveta voda je kao i bilo koja voda. Zašto se ovoliko plašim smrti? Zato što ne verujem u tebe ili u večnost duše? Kad umrem, istrunuću i ništa neće ostati od mene.  Ljubav je bodež zaboden u moja leđa! Ako nisi mit, oprosti mi grehe i daj mi krv da me održi mladom. Zahvaljujem ti Bože "